• Bele Bartoka 24a, Beograd, Borča,
  • 011 3321 138, 011 3328 870, 064 1224179
Šta je osteoporoza?

Šta je osteoporoza?

Osteoporoza je sistemsko oboljenje skeleta koje se odlikuje smanjenjem koštane mase i promenama u mikroarhitektonici kosti, što za posledicu ima povećanu sklonost ka prelomima.

Otprilike svaka druga žena i svaki četvrti muškarac starosne dobi iznad 50 godina razviće prelom uzrokovan osteoporozom tokom ostatka svog života.

Rizik od nastanka nove frakture je veći kod pacijenata koji su već imali frakturu, posebno kod onih sa ponovljenim vertebralnim frakturama (preloma pršljena).

Tipovi osteoporoze

Osteoporoza može biti primarna i sekundarna. Primarna je idiopatska, postmenopauzalna, senilna. Sekundarna može nastati kao posledica raznih drugih oboljenja (endokrinih, reumatskih, gastrointestinalnih…), dugotrajne primene kortikosteroida itd.

Dijagnostika osteoporoze

Na osnovu dobro uzetih anamnestičkih podataka od strane lekara (naročito ako su u pitanju prelomi kod starijih osoba), donosi se odluka o tome da li pacijenta treba slati na ispitivanje da li je osteoporoza prisutna. Ispitivanje je u vidu osteodenzitometrije, odnosno snimanja gustine koštane mase gde se utvrđuje da li je osteoporoza ili osteopenija (blaži oblik razređenja kosti) prisutna, da li postoji rizik nastanka preloma itd.

Dopuna ovom ispitivanju su i razni laboratorijski parametri (krvna slika, koncentracija vitamina D u krvi, kalcijuma, bubrežne i jetrine funkcije, provera raznih hormona – štitne i paraštitne žlezde itd.).

Lečenje osteoporoze

Na osnovu svih navedenih ispitivanja, ako se utvrdi da je osteoporoza prisutna, donosi se odluka o daljem lečenju. Lekar treba da proceni koji su pregledi ostalih specijalnosti potrebni – fizijatra, reumatologa, endokrinologa, ortopeda…

Fizikalne procedure koje se najčešće primenjuju su niskofrekventno naizmenično magnetno polje i interferentne struje, a od kineziterapijskog (vežbačkog) programa razne vežbe koje treba sprovoditi u cilju prevencije i lečenja osteoporoze. 

Osteoporoza je oboljenje kod koga su posebno važne fizikalne vežbe za jačanje mišića ekstenzora leđa. One se sprovode u cilju postizanja pravilne posture i podrške, kao i stabilnosti kičmenog stuba. Ovaj tip vežbi povećava koštanu gustinu i smanjuje rizik od preloma. Savetuju se vežbe sa doziranim otporom, kratkim brzim pokretima, skakutanje, pešačenje brzim ritmom, vežbe koordinacije, balansa i ravnoteže, kao i promena loših životnih navika koje su faktor rizika za frakture.

Cervikalni sindrom

Cervikalni sindrom

Šta je cervikalni sindrom?

Cervikalni sindrom podrazumeva skup simptoma koji uključuju bolove u vratnom delu kičme. Bol u vratu može biti izolovan ili udružen sa glavoboljama i bolovima i/ili:

  • osećajem žarenja, mravinjanja, pečenja,
  • utrnutosti duž ruke, ramena i lopatične regije.

Cervikalni sindrom može biti praćen motornim, vaskularnim i vegetativnim smetnjama – slabost u ekstremitetima, vrtoglavica, omagalica, nesvestica, mučnina, povraćanje itd.

Sve ove tegobe mogu voditi u funkcionalnu nesposobnost i odražavaju se na kvalitet života.

Uzroci nastanka

Od ovog sindroma češće oboljeva ženski pol, starije osobe, osobe koji rade zahtevan fizički posao, posao koji podrazumeva prinudni položaj tela – dugotrajno sedenje za računarom, vožnja itd.

Najčešći uzroci nastanka ovog bola vode poreklo od same kičme – degenerativnog reumatizma, diskusa, trauma, inflamacije, tumora, ali i drugih oboljenja – fibromijalgija, okolno mišićno skeletni sindromi, bolesti grudne duplje i dijafragme itd.

Bol može da bude:

  • akutan, ako traje do 4 nedelje,
  • subakutan, ako traje od 4 do 12 nedelja i
  • hroničan – preko 12 nedelja.

Lečenje cervikalnog sindroma

Pre pregleda, od pacijenta se uzima detaljna anamneza – kada su i kako počele tegobe, da li su postojale i ranije, da li inače postoje tegobe sa nekim delom kičme, da li ima udruženih (gore spomenutih simptoma), da pacijent opiše jačinu bola (npr. na skali od 1 do 10), da li su tegobe izraženije tokom određenog dela dana ili fizičke aktivnosti, porodičnu anamnezu, opis posla, sporta, životne navike itd. Svaka od ovih informacija daje lekaru smernicu razmišljanja u dijagnostici.

Pregled podrazumeva posmatranje, odnosno da li je držanje glave i ramena u svom fiziološkom položaju, zatim pregled obima pokreta u vratnom delu kičme i ramenom pojasu, palpatornu osetljivost (osetljivost na dodir) vratnog, ramenog i lopatičnog dela, test istezanja, grubu motornu snagu, ispitivanje refleksa.

U zavisnosti od stanja, lekar fizijatar obučava pacijenta o izbegavanju prinudnih položaja tela, zauzimanju zaštitnih položaja, po potrebi se preduzimaju i konsultacije lekara drugih specijalnosti – ortopeda, neurohirurga, interniste. U oko 95% slučajeva, cervikalni sindrom podrazumeva lečenje fizikalnom terapijom.

Kada se dijagnostikuje problem i proceni da je pacijent za fizikalnu terapiju, a najčešće jeste, pristupa se lečenju primenom različite aparature i medikamenata.

Po obezboljivanju, a u određenim slučajevima i tokom manjeg bola, pristupa se kineziterapijskom, odnosno vežbačkom programu, kada fizijatar proceni da treba otpočeti sa istim, jer osnova rehabilitacije jesu pokret i vežbe.