• Bele Bartoka 24a, Beograd, Borča,
  • 011 3321 138, 011 3328 870, 064 1224179
Diskus hernija

Diskus hernija

Diskus hernija je jedno od najčešćih oboljenja kičmenog stuba. Može se javiti u svim životnim dobima i kod oba pola, ali je najzastupljenija kod osoba u najproduktivnijem periodu života, između tridesete i pedesete godine starosti.

Diskus hernija nastaje kada se međupršljenski disk koji se nalazi između dva kičmena pršljena pomeri iz svog ležišta i dovede do pritiska na živac ili kičmenu moždinu. Pomeranje (prolaps) diska se može desiti na bilo kom delu kičme, ali se najčešće javlja na vratnom ili lumbalnom delu.

Šta su diskovi

Diskovi (Discus intervertebralis) su zapravo meki delovi koji se nalaze između pršljenova i koji, naslagani jedan na drugi, čine našu kičmu. Sastoje se od mekog, želatinoznog jedra (Nucleus pulposus-a), koje je okruženo snažnim fibroznim prstenom (Annulus fibrosus-om). Bez diskova, kičma bi se sastojala samo od pršljenova i samim tim ne bi bila savitljiva. Diskovi su ti koji našu kičmu čine pokretljivom i koji nam omogućavaju kretanje.

O pojavi diskus hernije govorimo kada meki deo diska iskoči iz svog ležišta i probije fibrozni prsten, te tako uđe u kičmeni kanal. Na taj način, disk pritiska nerv i može stvarati bol, slabost i ukočenost tog dela tela.

Važno je reći da tokom starenja i usled neaktivnog načina života diskovi gube deo svoje tečnosti koja ih čini savitljivim, i na taj način postaju ravniji i tvrđi. Ovaj proces, poznat kao degeneracija diska – počinje prilično rano u životu, a napreduje sa godinama.

Tipovi diskus hernije

Tipovi diskus hernije su:

  • ispupčenje (bulging),
  • prekid anularnog prstena (hernijacija) i
  • sekvestracija (kada sadržaj može spontani da se resorbuje).

Lokacije diskus hernije

  • Posterolateralna
  • Foraminalna
  • Centralna (kod ovog tipa diskus hernije može doći do nemogućnosti zadržavanja mokraće i stolice – tada je jako bitna rana dijagnostika i neophodno je hirurško lečenje)
  • Degeneracija samog diska

Uzroci diskus hernije

Uzroci ovog oboljenja mogu biti brojni. U mlađem dobu, to su uglavnom povrede, a kasnije, usled slabljenja savitljivosti diska, čak i napor poput podizanja tereta, fizičkog posla, savijanja i raznih drugih svakodnevnih aktivnosti može dovesti do pojave diskus hernije.

Ovde ćemo podeliti uzroke po njihovoj važnosti, odnosno učestalosti:

Godine života

Kao što smo već rekli, sa starenjem dolazi do češćih degeneracija diskova, te su osobe od 35+ godina sklonije razvoju ovog oboljenja.

Traume i povrede

Povrede i traume su drugi najčešći uzrok diskus hernije. To mogu biti učestale povrede manjeg intenziteta, podizanje teškog tereta, sportske povrede, saobraćajne nesreće ili padovi.

Pol

Smatra se da su muškarci oko dva puta skloniji pojavi diskus hernije, pogotovo u lumbalnom delu kičme.

Fizički zahtevan posao

Osobe koje rade na težim fizičkim poslovima koji podrazumevaju podizanje tereta, savijanje i neprirodan položaj tela su podložnije diskus herniji. U poslednje vreme, međutim, sve češće se lekaru javljaju i ljudi koji rade za računarom i koji usled dugog sedenja i nekretanja doživljavaju bolove, ukočenost i druge simptome povezane sa diskus hernijom.

Gojaznost

Prekomerna težina povećava verovatnoću da će osobe doživeti herniju u lumbalnom delu kičme, a imaju čak 12 puta veću verovatnoću da će im se diskus hernija posle određenog vremena povratiti (tzv. rekurentna diskus hernija).

Nasledni faktor

Medicinska literatura potvrđuje naslednu sklonost ka degeneraciji diska, što posledično vodi i ka pojavi diskus hernije.

Simptomi diskus hernije

Simptomi ove bolesti se uveliko razlikuju, zavisno od položaja i veličine diskus hernije. Ako hernija ne pritiska živac, pacijent ne mora imati nikakav bol ili on može biti slabog intenziteta. Ako pritiska, može doći do bolova, utrnulosti ili slabosti u delu tela do kojeg nerv putuje. Obično herniji prethodi jedna ili više epizoda bola u leđima.

Lumbalna hernija – bol može biti fokusiran samo na donji deo leđa, ali češće dolazi do propagacije tegoba duž noge – išijasa. U tom slučaju dolazi do simptoma poput bola, peckanja, trnjenja i neosetljivosti koja ide do određenog dela noge, pa sve do stopala. Tegobe mogu biti duž obe ili jedne noge. Bol se može pogoršati tokom sedenja ili stajanja, a ispravljanje noge na zahvaćenoj strani takođe može pojačati bol.

Cervikalna (vratna) hernija uključuje tegobe koje mogu biti u vratu, predelu lopatica, ramenima, duž obe ili jedne ruke, šakama (pacijent može osećati sve ili nešto od navedenih simptoma – bol, trnjenje, žarenje, mravinjanje…).

Bol koji osećaju ljudi sa bilo kojom vrstom diskus hernije se takođe može pojačati usled kašljanja, kijanja ili pomeranja u određene položaje. Može doći i do spazama ili slabosti mišića, vrtloglavice (kod vratne diskus hernije), izmenjenih refleksa i gore pomenutih nemogućnosti kontrole bešike i creva (što zahteva hitnu medicinsku intervenciju).

Lečenje diskus hernije

Da bi se ovo oboljenje lečilo, neophodno je uraditi dobru dijagnostiku. Ona svakako podrazumeva pregled lekara fizijatra, koji će ispitati sve simptome i po potrebi ordinirati dodatne procedure – rentgen dijagnostiku, magnetnu rezonancu, elektromioneurografiju (EMNG). Takođe, a po proceni radiologa i fizijatra, potreban je pregled neurohirurga ili spinalnog ortopeda.

Većina pacijenata sa diskus hernijom ne zahteva operativno lečenje i dobro reaguje na kombinovane fizikalne procedure, lekove (antireumatike – NSAIL, analgetike, kortikosteroide) uz obavezno vođenje računa o eventualnim komorbiditetima. Takođe, pošto je osnova rehailitacije pokret, kineziterapija je jako važna komponenta lečenja svih fizijatrijskih oboljenja, pa tako i diskus hernije.

Jedna od vrlo delotvornih metoda neoperativnog lečenja diskus hernije je i TRAKCIJA KIČME na trakcionom stolu, kojom se na bezbolan način vrši povećanje međupršljenskog prostora i samim tim smanjuje pritisak na nervne korenove. Ovo je jedna od medicinskih metoda koja je vrlo tražena i popularna u celom svetu, a naša ordinacija ima dugu tradiciju u njenoj primeni.

Ukoliko imate česte bolove u vratu i leđima, degeneraciju diska ili diskus herniju, u ordinaciji Dr Vergaš možete zakazati pregled i omogućiti sebi fizikalnu terapiju prilagođenu vašem stanju. Tu smo za vas i zbog vas.

Kako treba da razmišlja fizijatar?

Kako treba da razmišlja fizijatar?

Kakav treba da bude idealan fizijatar i njegov način razmišljanja? Šta ga to čini pravim lekarom i koje su glavne osobine koje treba da ima da bi pomogao svakom pacijentu da živi kvalitetnije? Kako fizijatar može da skrati vreme pacijentu koji “luta” od lekara do lekara? Evo odgovora!

Najosnovnija vodilja u radu fizijatra kao stručnog lica, ali i čoveka, jeste da tegobe kod pacijenta ne posmatra kao izolovan simptom, vec da sagledava čoveka kao celinu.

Da bismo vam predočili o čemu govorimo, ovde ćemo na praktičnom primeru navesti razmišljanje fizijatra u slučaju tegoba u skočnom zglobu i stopalu.

Tegobe u skočnom zglobu i stopalu mogu biti brojne:

  • bol,
  • osećaj trnjenja, pečenja, mravinjanja,
  • lokalno povećanje temperature te regije,
  • crvenilo,
  • otečenost…

Kao i kod svih tegoba, tako i ovde treba postaviti dijagnozu.

Kreće se od anamneze, koja podrazumeva opšta pitanja – kada su krenule tegobe, da li je postojala povreda, da li postoje slične tegobe na ostalim zglobovima (na drugom stopalu, na šakama…), da li su tegobe izraženije prilikom pokreta ili određenog dela dana. Od pacijenta se traži da opiše simptome, uzima se porodična anamneza itd.

Zatim se gleda da li postoji otok, crvenilo, promene na koži, deformiteti…

Odabir načina pregleda zavisi od dobro uzete anamneze. Tako, u zavisnosti od podataka koje smo dobili od pacijenta i posmatranja, fizijatar određuje sledeće korake:

  • Procena lokalne temperature kože navedene regije, koja se poredi sa drugim stopalom,
  • Ispitivanje osetljivosti na dodir (palpatorna osetljivost),
  • Vršenje testova za ligamente, nerve (kompresivne neuropatije, razmatranje polineuropatije), pregled Ahilove tetive
  • Pregled donjeg dela leđa, pregled krvnih sudova, razmatranje prisustva neke vrste reumatizma – zapaljenskog, degenerativnog, vanzglobnog – giht, petni trn, plantarni fascitis…

Na osnovu svih ovih koraka, lekar ide ka dijagnozi i ako postoji potreba, pravi odabir daljih dijagnostičkih procedura – laboratorijskih nalaza i/ ili snimaka – UZ, RTG, CT, NMR, Color Doppler krvnih sudova.

Ono što je takođe veoma važno, fizijatar po proceni zahteva pregled lekara drugih specijalnosti – reumatologa, interniste, neurologa, ortopeda, vaskularnog hirurga…

U najvećem broju slučajeva, lečenje podrazumeva fizikalnu terapiju koju prepiše lekar fizijatar.

Na osnovu ovog konkretnog primera može se videti da je uloga fizijatra u medicini od izuzetne važnosti. Fizijatar pored svog specijalistickog znanja u lečenju raznih oboljenja na lokomotornom sistemu, treba da poznaje određene segmente drugih specijalističkih grana medicine, da se samim tim brže dijagnostikuje problem, da pacijent “ne luta” i ne gubi vreme, da se ranije otpočne lečenje i posledično, zbog svega navedenog, ubrza rehabilitacija.

U nekom od narednih tekstova na našem blogu moći ćete da pročitate više o lečenju jedne od najčešćih gore navedenih tegoba.

Fizijatrijsko lečenje inflamatornih reumatskih bolesti

Fizijatrijsko lečenje inflamatornih reumatskih bolesti

Postoji više vrsta reumatskih oboljenja – zapaljenska, degenerativna, vanzglobna, metabolička (giht). Ordinacija Dr Vergaš vrši rehabilitaciju svih oblika reumatskih bolesti, a na ovom mestu ćemo govoriti o inflamatornim reumatskim oboljenjima.

Inflamatorne ili zapaljenske reumatske bolesti su vrlo zastuljene u našoj populaciji, a smatra se da je broj ljudi koji od njih boluju čak i veći od zvaničnog, jer se dosta osoba javlja lekaru tek kada simptomi postanu jako izraženi. Da bismo uputili pacijente u ovu podmuklu vrstu oboljenja, ali i razbili brojne predrasude koje o njima postoje, u ovom tekstu možete pročitati više o fizijatrijskom pristupu lečenju zapaljenskog reumatizma, kao i o značaju obraćanja lekaru fizijatru radi poboljšanja kvaliteta života.

Ciljevi rehabilitacije kod pacijenata sa zapaljenskim reumatizmom su održavanje ili poboljšanje funkcije pacijenta, sprečavanje deformiteta, smanjenje bola i zapaljenja i povećanje pokretljivosti, snage i izdržljivosti.

Osim podrazumevanog pregleda reumatologa, radi uključivanja pacijenta u proces lečenja, neophodno je obaviti i pregled fizijatra. Ako postoji sumnja na inflamatorni reumatizam, fizijatar mora imati uvid u nalaz i mišljenje reumatologa.

Prilikom pregleda od strane fizijatra vrši se ispitivanje pacijenta radi utvrđivanja pravilne terapije. Ispituju se komorbiditeti, funkcija tela – bol i otok zglobova, zapaljenje, ukočenost, obim pokreta, deformiteti, mišična snaga, nalazi rentgena, magnetne rezonance, ultrazvuka, laboratorijskih analiza, sagledavanje aktivnosti dnevnog života i psihosocijalnih faktora.

STRATEGIJE U LEČENJU ZAPALJENSKIH REUMATSKIH BOLESTI

  • Edukacija pacijenta
  • Održavanje i poboljšanje funkcionalnosti
  • Vežbe
  • Ortoze i pomogala
  • Fizikalni modaliteti (agensi)

EDUKACIJA PACIJENTA

Pacijente treba edukovati – da razumeju da se deformiteti zglobova ne mogu prevenirati bez medikamentozne terapije, da hronična upala može dovesti do ireverzibilne destrukcije zglobova. Takođe je bitno upoznati pacijenta sa korišćenjem određenih pomagala, sprovođenjem vežbi i neophodnosti adekvatne socijalne podrške. Pacijent treba da razume i da je bol znak za prekidanje određene aktivnosti, kao i da nauči da balansira odmor i aktivnosti.

ODRŽAVANJE I POBOLJŠANJE FUNKCIONALNOSTI  

Vrši se obuka zaštite zglobova, koja treba da započne tokom rane faze bolesti, da bi se smanjilo opterećenje zglobova korišćenjem odgovarajućih pomagala i alternativnih šema pokreta u obavljanju aktivnosti dnevnog života. Time se omogućava smanjenje bola i zapaljenja u zglobovima tokom aktivnosti, kao i čuvanje integriteta zglobova.

VEŽBE

Kod prepisivanja vežbi, važna je procena fizijatra u kom obimu raditi vežbe, kao i u kom obliku mirovati (kada, kako i koliko). Generalno se savetuju kratki periodi mirovanja u kombinaciji sa adekvatnim ortozama (pomagalima).

Vežbe imaju za cilj da povećaju i održe obim pokreta, povećaju mišićnu snagu, aerobni kapacitet, mineralnu koštanu gustinu, funkcionalne i psihološke sposobnosti.

Sa vežbama se započinje tek nakon dovoljnog smanjenja zglobnog izliva i bola odgovarajućim lekovima i fizikalnim modalitetima. Nakon toga se uvodi kombinovani program istezanja i jačanja mišića i aerobnih vežbi.

Jako je bitno pravilno iskombinovati vežbe na individualnom nivou. Što se tiče vrsta vežbi, tu spadaju:

  • Vežbe za održavanje i povećanje obima pokreta
  • Vežbe istezanja
  • Vežbe jačanja muskulature – što se jačanja muskulature tiče, postoje razni vidovi kontrakcija: izometrijske (statičke), izotonične (dinamičke), izokinetičke dinamičke kontrakcije
  • Aerobne vežbe – hodanje, bicikl, plivanje, lagani ples, akva-aerobik
  • Vežbe disanja
  • Vežbe rekreacije

ORTOZE I POMAGALA

Koriste se za rasterećenje zglobova (smanjenje zapaljenja i bola), funkcionalno poboljšanje i smanjenje deformiteta. Postoje ortoze za gornje ekstremitete, donje ekstremitete, spinalne. U zavisnosti od doba dana, ortoze se mogu nositi danju i/ili noću.

FIZIKALNI MODALITETI (AGENSI)

Najčešće korišćeni fizikalni modaliteti su termoterapija, elektroterapija i laser. Termoterapija u vidu grejanja i hlađenja (krioterapija) se kao takva koristi u zavisnosti od faze bolesti.

Ordinacija za fizikalnu medicinu i rehabilitaciju Dr Vergaš se prilikom lečenja pacijenata sa zapaljenskim reumatskim bolestima vodi načelom individualnog terapijskog pristupa za svakog pacijenta, jer se ove bolesti od osobe do osobe ispoljavaju različitim obimom i stepenom simptoma, te je lečenje potrebno prilagoditi tegobama i fazi oboljenja. U našoj ordinaciji već dugo godina poboljšavamo kvalitet života osoba sa inflamatornim reumatskim bolestima (reumatoidni artritis, ankilozirajući spondilitis).

Rehabilitacija nakon skidanja gipsa kod dece

Rehabilitacija nakon skidanja gipsa kod dece

Prelomi kod dece su vrlo česti. Lečenje preloma podrazumeva imobilizaciju, tj. stavljanje gipsa. Tokom, ali i nakon skidanja gipsa sledi rehabilitacija. Njen cilj je oporavak dela tela koji se nalazi (ili se nalazio) pod gipsom, ali i održavanje/jačanje ostalih mišića na telu radi poboljšanja sveopšteg zdravstvenog stanja organizma i potpune rehabilitacije.

Najčešći prelomi kod dece

  • u zglobu lakta (suprakondilarni, lateralni kondil, radius, ulna)
  • podlaktice
  • butne kosti
  • potkolenice

Komplikacije preloma

  • Mekotkivne povrede (otok, hematom)
  • Vaskularne komplikacije (kompartment, Sudeck)
  • Neurološke komplikacije
  • Kontrakture

LEČENJE PRELOMA

Cilj lečenja je razrešiti dilemu kada započeti, kako i koliko dugo sprovoditi fizikalnu terapiju i rehabilitaciju.

Plan lečenja preloma

I faza – U toku imobilizacije

  • aktivni pokreti – distalni delovi (prsti, šake i stopala)
  • IF (interferentne) struje – kroz otvore na gipsu ili kod spoljašnjeg fiksatora
  • Vertikalizacija

II faza – Po skidanju imobilizacije

  • nega kože i rane
  • aktivni pokreti do granice bola
  • po zarastanju rane i otpadanju krasti intenzivna fizikalna terapija

III faza – Fizikalna terapija

  • Elektroterapija (IF struje, DD struje, EF lekova) za resorpciju otoka i hematoma, poboljšanje vaskularizacije i formiranje kalusa. Elektrostimulacija lediranih mišića kod neurogenih lezija i hipotrofija
  • Kineziterapija (pasivni, aktivno potpomognuti i aktivni pokreti) za povećanje obima pokreta i jačanje muskulature

IV faza

  • Laseroterapija – na bolne tačke
  • Termo – hidro – kinezi terapija
  • Radna terapija

APSOLUTNA KONTRAINDIKACIJA, odnosno ono što se NIKAKO NE SME RADITI po skidanju imobilizacije su vežbe u toploj vodi i sa morskom soli, kao i magnetoterapija kod dece ispod 14 godina.

Ne treba svako dete lečiti fizikalnim procedurama. Lekar fizijatar na osnovu pregleda donosi odluku o tome, pa ukoliko dete ima samo postimobilizacione kontrakture i hipotrofiju, dovoljna je obuka za vežbe i postepeno opterećenje.

ALI, kod prisustva hematoma i otoka, neuroloških ispada i vaskularnih komplikacija, fizikalna terapija SE SPROVODI i to što ranije, jer se time skraćuje lečenje i dovodi do kompletnog ili maksimalnog funkcionalnog oporavka.

Intenzitet vežbi zavisi od:

  • Težine preloma
  • Zarastanja
  • Dozvoljenog opterećenja od strane ortopeda

 

Lečenje traje do 3 meseca, do kada se dete oslobađa i fizičkih aktivnosti.

Kifoza i skolioza kod dece

Kifoza i skolioza kod dece

Iz godine u godinu, broj dece sa problemima kičme sve više raste. Od svih oboljenja kičmenog stuba, najprisutnije su kifoza i skolioza. Stoga ćemo se u ovom tekstu osvrnuti na ova dva deformiteta, njihove simptome, dijagnozu, moguće komplikacije kao i načine lečenja.

ANATOMIJA ZDRAVE KIČME

Kičma ima 33 – 34 pršljena, od kojih su 7 vratnih, 12 grudnih, 5 slabinskih, 5 sakralnih i 4 – 5 trtičnih spojenih u jednu kost.

Posmatran u frontalnoj ravni, kičmeni stub je uglavnom prav. U sagitalnoj ravni prisutne su četiri fiziološke krivine: cervikalna lordoza, torakalna kifoza, lumbalna lordoza i sakralna kifoza.

Pored pršljenova, međupršljenskih diskusa i fibroznih veza, za statiku kičmenog stuba odgovoran je i tonus leđne i trbušne muskulature.

DINAMIKA KIČMENOG STUBA

Pokreti trupa su:

  • fleksija: vrši se u sagitalnoj ravni oko frontalne osovine; pokret obezbeđuju parni mišići istovremenom kontrakcijom fleksora glave i vrata, a pridružuju im se mišići pregibači trupa
  • ekstenzija: izvodi se u istoj ravni, oko iste ose u suprotnom smeru; istovremeno se kontrahuju ekstenzori glave i vrata, a pridružuju im se ekstenzori trupa
  • laterofleksija: predstavlja pokret savijanja trupa na jednu ili drugu stranu; izvodi se u frontalnoj ravni oko sagitalne osovine; vrše je fleksori i ekstenzori jednovremenom konrakcijom sa iste strane
  • torzija: predstavlja pokret u horizontalnoj ravni oko vertikalne osovine; vrši se u vratnom delu i to fleksorima iste strane i ekstenzorima suprotne strane istovremenom kontrakcijom

KIFOZA

Kifoza je jedan od čestih deformiteta kičme u dečijem uzrastu, naročito u fazi naglog rasta i razvoja.  Češće nastaje kod gojazne dece, kao i kada su redukovane fizičke aktivnosti.

Kifoza je deformitet kičmenog stuba u sagitalnoj ravni sa konveksitetom (ispupčenjem) prema nazad. Normalan kičmeni stub ima fiziološku kifozu torakalnog (grudnog) dela, nefiksiranu, u vrednosti od 20 –40 stepeni, sa vrhom krivine u predelu petog TH (torakalnog, odnosno grudnog) pršljena.

Dijagnoza kifoze se postavlja na osnovu:

  • Anamneze – da li su postojali slični slučajevi u porodici, kada je primećeno krivljenje kičme, da li postoji bol, temperatura
  • Kliničkog pregleda – veličina kifoze i njena lokalizacija, stepen korektibilnosti i rigidnosti, stanje kože kifotične krivine; Adamsov test ili test pretklona sa strane (angulirana ili ravnomerna kifoza); osnovni neurološki pregled (motilitet, senzibilitet); insistira se na fleksibilnosti krivine u ležećem položaju ili pregledom na ivici kreveta
  • RTG, CT, NMR (rentgenski snimci, CT skener, magnetna rezonanca)

VRSTE KIFOZE

  • Funkcionalna (nestrukturalna) – reduktibilna, pasivno se koriguje, u ležećem položaju se gubi; pacijenti su astenične građe, sa oslabljenim mišićnim tonusom
  • Strukturalna – ireduktibilna – ne nestaje u ležećem položaju; RTG pokazuje promene na pršljenovima u smislu uklinjenosti; pokretljivost kičme je redukovana ili izgubljena
  • Kongenitalna – ona sa kojom se dete rađa, nastaje usled nepravilnog razvoja pršljenskog tela
  • Konstituciona – u porodicama koje kroz generacije imaju članove sa hiperkifozom; u detinjstvu se smatra da je reč o lošem držanju; početkom puberteta progrediraju i fiksiraju se; na kraju koštanog rasta se stabilizuju
  • Posturalna – loše držanje, i to infantilna (do 4. godine), juvenilna (od 4. godine do puberteta – nema deformiteta, fleksibilna je) i adolescentna (u pubertetu)
  • Idiopatska – pogoršanje krivine je naročito izraženo u početku puberteta pa do završetka skeletnog rasta; bolova nema
  • Kifoza kod ostalih poremećaja – tuberkuloza, gnojne upale, RA (reumatoidni artritis), rahitis, osteomalacija, progresivna mišićna distrofija

Poseban entitet je ŠOJERMANOVA BOLEST, koja nastaje između 12. i 15. godine. U kifotičnu krivinu je zahvaćeno najmanje 3 do 5 pršljenova torakalne kičme, čiji su korpusi uklinjeni više od 5 do 10 stepeni.

Kod ove bolesti, pored navedenih RTG promena, postoji i suženje intervertebralnih prostora i iregularnost platoa korpusa, odnosno epifizne ploče su neravne i često probijene SCHMORL-ovim čvorovima koji predstavljaju prolabirane nucleus pulposus-e iz intervertebralnih diskusa u tela pršljenova.

Fleksibilnost kičme je promenljiva i prisutni su bolovi. Etiologija je nepoznata. Lečenje može da bude konzervativno, odnosno vežbanjem kod skeletno nezrelih pacijenata, kod krivina do oko 40 stepeni i manjim uklinjenjem. Od 40 do 60 stepeni, a nekada i više, potrebna je ortoza ili operativno lečenje uz, naravno, podrazumevani pregled ortopeda.

LEČENJE KIFOZA

Sa lečenjem kifoza potrebno je krenuti što ranije kako ne bi došlo do progresije krivine i nepovoljnih metoda lečenja.

Lečenje je:

  • Konzervativno – Fizikalna terapija – kineziterapija, termo, elektro, hidro terapija
  • Ortoze (mideri)
  • Operativno

Cilj terapije – elastično razgibavanje i istezanje kičme, jačanje i istezanje mišića grudnog koša, istezanje mišića zadnje lože natkolenica, smanjenje prednjeg nagiba karlice i korekcija lumbalne lordoze, korekcija kifotične krivine.

Kifoza jeste čest deformitet kičme u dečjem uzrastu, ali pravovremenom dijagnozom, adekvatnim i kontinuiranim lečenjem, moguća je dobra korekcija, uz obavezno praćenje, sve do završetka skeletnog rasta.

SKOLIOZA

Skolioza predstavlja deformitet kičmenog stuba u horizontalnoj i frontalnoj ravni. Može da bude:

  • Strukturalna
  • Idiopatska – infantilna (od 0 do 3 godine), juvenilna (od 3 do 10 godine) i adolescentna (preko 10 godina)
  • Neuromuskularna (miopatska) – kod artrogripoza, mišićnih distrofija, kongenitalnih disproporcija vlakana, kongenitalne hipotonije, distrofične miotonije
  • Kongenitalna – na bazi urođene deformacije pršljena (hemivertebra)
  • Neurofibromatoza
  • Mezenhimalni poremećaji (Maran sindorm, Ehler- Danlos sindrom)
  • Reumatsko oboljenje
  • Trauma (prelomi i hirurška)
  • Ekstraspinalne kontrakture (nakon empijema, opekotina)
  • Osteohondrodistrofija (distrofijska patuljastost, mukopolisaharoidoza, displazije)

DIJAGNOZA SKOLIOZE

Dijagnoza se postavlja na osnovu anamneze, kliničkog pregleda, RTG, NMR, CT.

Anamneza

Usmerena je prema postojanju sličnih deformacija u porodici, prisustvu drugih bolesti. Obraća se pažnja na subjektivne tegobe deteta u odnosu na deformitet, prisustvo bola, drugih neuroloških simptoma, stanje kardiovaskularnog i respiratornog sistema. Kod dece u pubertetu utvđuju se znaci sazrevanja:

  • kod devojčica – razvijenost grudi, pojava i stepen pubične maljavosti, vreme menarhe
  • kod dečaka – pojava izražene maljavosti, stepen razvoja polnih organa

Klinički pregled

Krivudav tok processus spinosus-a, niži položaj ramena na strani konkaviteta, denivelacija lopatica, asimetrija trouglova stasa (Lorencov trougao), viši položaj jedne ilijačne kosti, hipotrofija mišića na konkavnoj strani.

Pregled se započinje inspekcijom kože: obraća se pažnja na prisustvo mrlja boje bele kafe, mekih tumora kože (neurofibromatoza), zatim pigmentaciju, hipertrihozu, foveu sacralis, asimetriju glutealnih brazdi (OSD), veće ožiljne promene mekog tkiva koje mogu da povuku osovinu kičme. Prati se nagib karlice, jer kosa karlica može dati kraću nogu, zatim kontrakture mišića što je rezultat malpozicije koja može biti udružena sa infantilnom skoliozom.

Vrši se i pregled stopala (ekskavatus).

Hipermobilnost i ukočenje zglobova može ukazivati na postojanje drugih sindroma ili oboljenja.

Zatim se radi POLOŽAJ PRETKLONA (ADAMSOV TEST): pri postojanju deformacije pojavljuje se paravertebralna izbočina (rebarna grba u torakalnom predelu).

Fleksibilnost trupa se procenjuje pasivnim i aktivnim savijanjem pacijenta na jednu i drugu stranu lateralno.

Balans glave u odnosu prema karličnom predelu: visak se spušta od processus spinosus C7 i meri se odstojanje na desnu i levu stranu u cm od glutealne brazde (C i CT krivine od okcipitalnog izbočenja visak)

Dalje, RTG pokazuje krivinu čiji se stepen može izmeriti posebnom metodom.

LEČENJE SKOLIOZE

Lečenje može biti:

1. Konzervativno (do 20 stepeni) pre koštane zrelosti – termoterapija, kineziterapija, elektroterapija, hidroterapija. RAZLOZI za ovo lečenje su:

  • da zaustavi progresiju
  • da koriguje skoliotičnu krivinu koliko je moguće
  • da ne dozvoli da ugao krivine na kraju koštanog rasta bude veći od 40° – 50°
  • da se izbegne operativno lečenje
  • da se na vreme otkriju rezistentni slučajevi na neoperativno lečenje i usmere na operativno

2. Ortopedsko (od 30 stepeni) pre koštane zrelosti – longitudinalna trakcija, mideri, ortoze, fizikalna terapija

3. Hirurško (od 40 stepeni) pre ili posle koštane zrelosti.

KOMPLIKACIJE SKOLIOZE

  • estetski problem
  • narušena funkcija lokomotornog aparata: hodanje, sedenje, nošenje tereta, zamor
  • smanjenje vitalnog kapaciteta pluća
  • opterećenje desnog srca (cor pulmonale)
  • poremećaj opšteg stanja: hipotrofija, slaba uhranjenost, anemija, hiatus hernia
  • bol u leđima
  • oštećenje perifernih nerava zbog kompresije korenova
  • kompresija kičmene moždine sa konsekutivnom paraplegijom

Ordinacija za fizikalnu medicinu i rehabilitaciju Dr Vergaš ima dugogodišnje iskustvo u lečenju kifoze i skolioze kod dece. Za svako dete planiramo individualni program korektivnih vežbi, a ordinacija poseduje i salu u kojoj se sprovode grupne preventivne i korektivne vežbe. Ukoliko posumnjate da vaše dete ima neki deformitet kičme, javite nam se i zakažite pregled.

Šta je Parkinsonova bolest

Šta je Parkinsonova bolest

Parkinsonova bolest ili Parkinsonizam je, posle Alchajmerove demencije, najčešća neurodegenerativna bolest. Uglavnom se javlja u starosnoj dobi od oko 60 godina, ali se kod nekih osoba prvi znaci bolesti primećuju i pre 40. godine. Statistike kažu da od Parkinsonove bolesti pati oko 10 miliona ljudi na svetskom nivou i da taj broj neprekidno raste. Takođe, od nje više oboljevaju muškarci nego žene.  

Simptomi Parkinsonove bolesti

Glavni znaci Parkinsonove bolesti su:

  • Bradikinezija – sporost kretanja (okretanje u krevetu, ustajanje iz stolice, žvakanje hrane, oblačenje, hod)
  • Rigiditet – ukočenost – povećan otpor prilikom izvođenja pasivnih pokreta
  • Tremor u miru – nevoljni pokreti tela
  • Posturalna nestabilnost – poteškoće u održavanju ravnoteže i smetnje u koordinaciji – ovi poremećaji su glavni uzrok invaliditeta kada je bolest napredovala (mogu biti uzrok preloma kuka)

U osnovi ovog oboljenja je propadanje dopaminergičnih mehanizama u bazalnim ganglijama mozga.

Ostali, nemotorni simptomi u ovoj bolesti su:

  • Poremećaji spavanja
  • Zamor
  • Bol
  • Depresija, apatija, anksioznost
  • Kognitivni poremećaji – percepcija, pažnja, memorija, rezonovanje…
  • Hiposmija – delimičan gubitak mirisa
  • Ortostatska hipotenzija – veći pad krvnog pritiska prilikom zauzimanja uspravnog položaja
  • Konstipacija

Poremećaj selektivne motoričke kontrole i posturalnog odgovora kod bolesnika sa Parkinsonovom bolešću

  • Poremećena je sinhronizacija kretanja, balansa i posturalne tranzicije
  • Poremećena je koordinacija i sinhronizacija mišića aktiviranih u hodu, jačine, brzine sekvenci pokreta
  • Povećanje disritmije i pojava “frizinga” pri povećanim kognitivnim zahtevima u hodu
  • Poremećaj integrisanja proprioceptivnih informacija

Hod u Parkinsonovoj bolesti

  • Disritmija, inkonzistentan lokomotorni obrazac
  • Produžena inicijacija hoda, oklevanje pre iskoraka
  • Hod je sporiji, skraćenih koraka, sa produženom fazom oslonca sa obe noge
  • Okretanje je otežano, sa blokom trupa i karlice
  • Naglašena fleksiona postura
  • Epizode motornog blokiranja – “zamrzavanja (freezing)”
  • Prisutno je oštećenje modulacije parametara hoda u reakciji na nove i promenjene zadatke
  • POSTOJI POVEĆAN RIZIK ZA PAD

Lečenje Parkinsonove bolesti

Poboljšanjem hoda kod pacijenata povećavamo njihovu nezavisnost i poboljšavamo socijalni život, što dalje uzročno-posledično utiče i na poboljšanje raspoloženja i smanjenje psihičkih smetnji.

Lečenje je medikamentozno, fizikalnom rehabilitacijom i hirurško.

Što se fizikalne rehabilitacije tiče, rade se odgovarajuće vežbe, prilagođene individualno pacijentu u zavisnosti koji od simptoma dominira.

Tako se za rigiditet rade recipročni, ritmički pokreti, istezanje.

Za bradikeneziju se vežbaju nagli, brzi pokreti, veće zamahivanje rukama, udarci nogom.

U freezingu, odnosno u oklevanju pri započinjanju pokreta – visoko koračanje, vežbanje velikih (dugih) koraka u različitim pravcima kroz uske prolaze, preskakanje prepreka, vežbanje u malim prostorima, vežbanje dvojnih zadataka.

Takođe, fizikalna terapija podrazumeva i uključivanje kompleksnih, multisegmentalnih pokreta čitavog tela, uključivanje zadataka koji zahtevaju brz odgovor, tai chi vežbe.

Trening koji podrazumeva veću upotrebu prorpioceptivnih informacija

  • Nošenje tamnih sunčanih naočara, nošenje naočara koje imaju zatamnjenu donju polovinu vidnog polja tako da bolesnik ne može da vidi svoje telo. Vežbe se mogu izvoditi na različitim podlogama koje zahtevaju adaptaciju na drugačije somatosenzorne informacije sa površine.
  • Povećavanje težine zadataka dodavanjem kognitivnih ili motornih naloga koje pacijenta uče da održi posturalnu ravnotežu za vreme izvođenja sekundarnih zadataka. Progresivno dodavanje sekundarnih zadataka hodu i održavanju ravnoteže su način da pacijent razume vezu između bezbednog kretanja i sekundarnih zadataka.

Hod, balans i propriocepcija su jako važne čovečije funkcije, samim tim je i rehabilitacija bolesnika sa Parkinsonovom bolešću fokusirana na ove sposobnosti središte generalne rehabilitacione strategije.

Zaključak

Parkinsonova bolest je oboljenje koje nije moguće u potpunosti izlečiti, ali se pravilnim i pravovremenim dijagnostikovanjem i individualno prilagođenom vrstom medikamentozne i fizikalne terapije Parkinsonizam može uspešno držati pod kontrolom.

Fizijatrijska ordinacija Dr Vergaš u svojoj dugogodišnjoj praksi ima veliki broj pacijenata sa Parkinsonovom bolešću, kojima se posvećuje posebna pažnja u cilju poboljšanja kvaliteta njihovog života. Ne oklevajte da nam se obratite ukoliko vi, ili neko vama blizak ima simptome ove bolesti.

Šta je osteoporoza?

Šta je osteoporoza?

Osteoporoza je sistemsko oboljenje skeleta koje se odlikuje smanjenjem koštane mase i promenama u mikroarhitektonici kosti, što za posledicu ima povećanu sklonost ka prelomima.

Otprilike svaka druga žena i svaki četvrti muškarac starosne dobi iznad 50 godina razviće prelom uzrokovan osteoporozom tokom ostatka svog života.

Rizik od nastanka nove frakture je veći kod pacijenata koji su već imali frakturu, posebno kod onih sa ponovljenim vertebralnim frakturama (preloma pršljena).

Tipovi osteoporoze

Osteoporoza može biti primarna i sekundarna. Primarna je idiopatska, postmenopauzalna, senilna. Sekundarna može nastati kao posledica raznih drugih oboljenja (endokrinih, reumatskih, gastrointestinalnih…), dugotrajne primene kortikosteroida itd.

Dijagnostika osteoporoze

Na osnovu dobro uzetih anamnestičkih podataka od strane lekara (naročito ako su u pitanju prelomi kod starijih osoba), donosi se odluka o tome da li pacijenta treba slati na ispitivanje da li je osteoporoza prisutna. Ispitivanje je u vidu osteodenzitometrije, odnosno snimanja gustine koštane mase gde se utvrđuje da li je osteoporoza ili osteopenija (blaži oblik razređenja kosti) prisutna, da li postoji rizik nastanka preloma itd.

Dopuna ovom ispitivanju su i razni laboratorijski parametri (krvna slika, koncentracija vitamina D u krvi, kalcijuma, bubrežne i jetrine funkcije, provera raznih hormona – štitne i paraštitne žlezde itd.).

Lečenje osteoporoze

Na osnovu svih navedenih ispitivanja, ako se utvrdi da je osteoporoza prisutna, donosi se odluka o daljem lečenju. Lekar treba da proceni koji su pregledi ostalih specijalnosti potrebni – fizijatra, reumatologa, endokrinologa, ortopeda…

Fizikalne procedure koje se najčešće primenjuju su niskofrekventno naizmenično magnetno polje i interferentne struje, a od kineziterapijskog (vežbačkog) programa razne vežbe koje treba sprovoditi u cilju prevencije i lečenja osteoporoze. 

Osteoporoza je oboljenje kod koga su posebno važne fizikalne vežbe za jačanje mišića ekstenzora leđa. One se sprovode u cilju postizanja pravilne posture i podrške, kao i stabilnosti kičmenog stuba. Ovaj tip vežbi povećava koštanu gustinu i smanjuje rizik od preloma. Savetuju se vežbe sa doziranim otporom, kratkim brzim pokretima, skakutanje, pešačenje brzim ritmom, vežbe koordinacije, balansa i ravnoteže, kao i promena loših životnih navika koje su faktor rizika za frakture.

Cervikalni sindrom

Cervikalni sindrom

Šta je cervikalni sindrom?

Cervikalni sindrom podrazumeva skup simptoma koji uključuju bolove u vratnom delu kičme. Bol u vratu može biti izolovan ili udružen sa glavoboljama i bolovima i/ili:

  • osećajem žarenja, mravinjanja, pečenja,
  • utrnutosti duž ruke, ramena i lopatične regije.

Cervikalni sindrom može biti praćen motornim, vaskularnim i vegetativnim smetnjama – slabost u ekstremitetima, vrtoglavica, omagalica, nesvestica, mučnina, povraćanje itd.

Sve ove tegobe mogu voditi u funkcionalnu nesposobnost i odražavaju se na kvalitet života.

Uzroci nastanka

Od ovog sindroma češće oboljeva ženski pol, starije osobe, osobe koji rade zahtevan fizički posao, posao koji podrazumeva prinudni položaj tela – dugotrajno sedenje za računarom, vožnja itd.

Najčešći uzroci nastanka ovog bola vode poreklo od same kičme – degenerativnog reumatizma, diskusa, trauma, inflamacije, tumora, ali i drugih oboljenja – fibromijalgija, okolno mišićno skeletni sindromi, bolesti grudne duplje i dijafragme itd.

Bol može da bude:

  • akutan, ako traje do 4 nedelje,
  • subakutan, ako traje od 4 do 12 nedelja i
  • hroničan – preko 12 nedelja.

Lečenje cervikalnog sindroma

Pre pregleda, od pacijenta se uzima detaljna anamneza – kada su i kako počele tegobe, da li su postojale i ranije, da li inače postoje tegobe sa nekim delom kičme, da li ima udruženih (gore spomenutih simptoma), da pacijent opiše jačinu bola (npr. na skali od 1 do 10), da li su tegobe izraženije tokom određenog dela dana ili fizičke aktivnosti, porodičnu anamnezu, opis posla, sporta, životne navike itd. Svaka od ovih informacija daje lekaru smernicu razmišljanja u dijagnostici.

Pregled podrazumeva posmatranje, odnosno da li je držanje glave i ramena u svom fiziološkom položaju, zatim pregled obima pokreta u vratnom delu kičme i ramenom pojasu, palpatornu osetljivost (osetljivost na dodir) vratnog, ramenog i lopatičnog dela, test istezanja, grubu motornu snagu, ispitivanje refleksa.

U zavisnosti od stanja, lekar fizijatar obučava pacijenta o izbegavanju prinudnih položaja tela, zauzimanju zaštitnih položaja, po potrebi se preduzimaju i konsultacije lekara drugih specijalnosti – ortopeda, neurohirurga, interniste. U oko 95% slučajeva, cervikalni sindrom podrazumeva lečenje fizikalnom terapijom.

Kada se dijagnostikuje problem i proceni da je pacijent za fizikalnu terapiju, a najčešće jeste, pristupa se lečenju primenom različite aparature i medikamenata.

Po obezboljivanju, a u određenim slučajevima i tokom manjeg bola, pristupa se kineziterapijskom, odnosno vežbačkom programu, kada fizijatar proceni da treba otpočeti sa istim, jer osnova rehabilitacije jesu pokret i vežbe.

Bol u kolenu – uzroci i lečenje

Bol u kolenu – uzroci i lečenje

Većina ljudi se bar jednom u životu požalila na bol u kolenu. Budući da je koleno najsloženiji zglob u našem telu, za bolove u ovom delu tela je potrebno napraviti detaljan pregled zgloba.

Posle uzete anamneze od pacijenta, ovaj pregled podrazumeva posmatranje – da li je koleno otečeno, crveno ili ima nekih promena na koži. Zatim se radi procena toplote otvorenim dlanom ili aparatom, i poređenje sa temperaturom drugog kolena, procenjuje se i palpatorna osetljivost, meri se obim pokreta i izvode se razni testovi.

Najčesće povrede i oštećenja u samom kolenu mogu poticati od kostiju i zglobne hrskavice, ligamenata, meniskusa i dr. Na osnovu dobro uzete anamneze i detaljnog pregleda navedenih struktura, dobija se dijagnoza koja nekad mora biti upotpunjena objektivnim procedurama, odnosno snimcima (RTG, UZ, CT, MR) i laboratorijskim analizama. Na osnovu svega dobijenog donosi se plan o lečenju.

Ne treba nikako zanemariti činjenicu da bol u kolenu može da vodi poreklo i od donjeg dela leđa, koji u određenim slučajevima takođe treba pregledati, kao i kod nekih stanja kao sto su artritis, giht i druge sistemske bolesti.

Zato je, kao i za svaku izolovanu tegobu, ponekad potrebno šire posmatranje problema, a sve radi precizne dijagnostike i pravilnog lečenja.

Bol u kolenu se pravovremenom reakcijom može uspešno izlečiti. Fizikalna medicina i rehabilitacija je osnova u lečenju kolena. U našoj ordinaciji, pored brojnih procedura fizikalnog lečenja (svi oblici elektroterapije, terapija ultrazvukom, laserom, magnetom, VAKUSAK terapija), možete zakazati i pregled ortopeda. On dalje, shodno stanju kolena, može da aplikuje različite lekove i supstance putem injekcije u sam zglob.

Dr Miloš Vergaš Vam poručuje

Dr Miloš Vergaš Vam poručuje

Dragi ljudi, poslušajte me sad!

Ok, rekli smo koliko dugo postojimo. Rekli smo čime se bavimo i ko sve stoji iza nas. U poslednje vreme smo dosta toga naglas rekli. I nastavićemo da govorimo!

Primetili ste da nas sada ima daleko više na društvenim mrežama. To je nešto novo za nas. Ipak, ordinacija Dr Vergaš i dalje najbolje radi isključivo na preporuku.

Usmenu, toplu, ličnu preporuku svih onih ljudi, NAŠIH PACIJENATA, koji su za nas čuli od drugih i koji su se uspešno izlečili ili se i dalje leče kod nas.

Beskrajno im hvala! Svakako ćemo se truditi da i dalje nastavimo istom merom.

Nova vremena traju odavno, iako smo mi nedavno počeli da im se prilagođavamo. Sada su tu nove mere, društvene mreže smo aktivirali, imamo i nov websajt.

Ne zbog nas, mi ćemo biti u redu. Nego zbog Vas. Zbog Vas koje neadekvatno leče nestručna lica i neretko vam daju pogrešne dijagnoze.

Imamo moralnu odgovornost da odjeknemo dalje. Kod nas su se lečili i mnogi ljudi iz javnih sfera života. Možda vas to dodatno podstakne da nam poklonite svoje poverenje i najzad se obratite stručnim licima koja znaju svoj posao.

Dakle, ne radi se o nama. Radi se o svima Vama, dragi pacijenti!

Budite zbrinuti. Neka vas neko sasluša. Mi ćemo vam se posvetiti i rasvetliti vam vaš problem ili od čega bolujete. Objasnićemo vam kako izgleda tok lečenja i kakve su terapije koje primenjujemo. Ujedno ćemo vam ukazati i zašto neke metode nisu pravo rešenje. I sve ostalo zbog čega ste zabrinuti.

Par reči za kraj: Od lekara tražite da vas upozna sa svim detaljima vaše bolesti. Ovaj posao je naš poziv, naše zadovoljstvo i zbog toga i naša dužnost. Za to živimo, zbog toga radimo!

Živeli, budite zdravi i srećni!