• Bele Bartoka 24a, Beograd, Borča,
  • 011 3321 138, 011 3328 870, 064 1224179
Najčešće dijagnoze u fizijatriji

Najčešće dijagnoze u fizijatriji

OSTEOPOROZA

Osteoporoza je smanjenje koštane mase. Kosti postaju krte, tako da može doći do preloma, a najteže posledice su prelomi u predelu kuka.

ARTROZE ZGLOBOVA

Od artroza zglobova, navešćemo:

  1. GONARTROZA – degenerativno oboljenje kolena, koje nastaje zbog istrošenosti zglobne hrskavice, u narodu poznato kao „okoštavanje“,
  2. KOKSARTROZA podrazumeva “okoštavanje“ u kukovima,
  3. SPONDILOZA, DISKARTROZA – “okoštavanje” u kičmi,
  4. ARTROZE RAMENA,
  5. TENDINITISI, TENOSINOVITISI, EPIKONDILITISI (teniski i golferski lakat), MIJALGIJE, MIOZITISI,
  6. PETNI TRN

VERTEBROGENI SINDROMI

Ovi sindromisu promene duž kičmenog stuba. Najčešće je to:

  1. LUMBALNI SINDROM – bol u donjem delu leđa. Ako dođe do jačeg nadražaja nervnih korenova, javlja se takozvani „išijas“. Nekada IŠIJAS za posledicu ima nemogućnost kontrole pokreta stopala. Stopalo „pada“ pri hodu kao posledica „oduzimanja“ odnosno paralize nerava. Uzroci mogu biti razni patološki procesi na kičmi i to od „okoštavanja“ i „diskusa“ pa do tumora. Iz tih razloga je bitna precizna dijagnoza. U slučaju nemogućnosti zadržavanja stolice ili mokraće, hitno se treba javiti lekaru,
  2. CERVIKALNI SINDROM – bol u vratu. Ovaj sindrom se osim bolom u vratu, manifestuje i mnogim drugim simptomima (bol u potiljku, u ramenu i duž ruke, trnjenje prstiju, vrtoglavice…).

GIHT

Giht je vrsta upale zgloba – atritisa koji, kao metabolički reumatizam, traži dijetetski režim i lečenje.

POVREDE

Povrede mogu biti razne: nagnječenja (kontuzije), uganuća (distorzije), iščašenja (subluksacije i luksacije), prelomi (frakture). One zahtevaju proces lečenja koji ide od mirovanja i imobilizacije (gips) pa do fizikalne terapije.

HEMIPAREZE I HEMIPLEGIJE EKSTREMITETA I NERVA FACIJALISA

Ove tegobe se najčešćejavljajunakon moždanih udara – šlogova, te posle hospitalnog lečenja i stacionarnih rehabilitacija, zahtevaju nastavak lečenja kod kuće, odnosno u ambulantnim uslovima. Oduzetost facijalnog nerva zahteva odmah sveobuhvatnu terapiju.

ŠEĆERNA BOLEST

Pored osnovne medikamentozne terapije, šećerna bolest – dijabetes nalaže i fizičku aktivnost i sveobuhvatnu fizikalnu terapiju.

OSLABLJENA CIRKULACIJA

Slaba cirkulacija (između ostalog i limfedemi koji su jedna od posledica slabe cirkulacije) može nastati zbog raznih faktora i treba je na vreme lečiti.

BOL

Bol je zaštitni mehanizam organizma koji nastaje kao odgovor na oštećenje u najširem smislu i ne treba ga trpeti već lečiti.

Povrede

Povrede

Najčešće vrste povreda?

Najčešće povrede lokomotornog aparata su kontuzije ili nagnječenja, a u predelu zglobova distorzije ili uganuća i luksacije ili iščašenja. Kada dođe do narušavanja integriteta kosti govorimo o frakturi ili prelomu.

Imobilizacija (stavljanje gipsa)

U najvećem broju slučajeva ovakve povrede se zbrinjavaju imobilizacijom – stavljanjem gipsa. Vremenski razmak od postavljanja do skidanja imobilizacije je upravo proporcionalan stepenu povrede.

Kod preloma dugih kostiju imobilišu se dva susedna zgloba da bi se obezbedila potpuna nepokretnost polomljene kosti, što je prvi i najvažniji uslov za srašćivanje preloma. Neposredno po postavljanju imobilizacije, subjektivne tegobe, odnosno bol, se značajno redukuju, a dalje i skroz prestaju. Obično se sledećeg dana po postavljanju imobilizacije vrši kontrola ”kako stoji gips”. Tada se posmatra kakva je cirkulacija u povređenom ekstremitetu.

Pri suviše ”stegnutom gipsu” ili na drugi način neadekvatno zbrinutom prelomu, nastupaju enormni otoci distalnih delova ekstremiteta. U tom slučaju, kao i ako je težina preloma zahtevala ”nameštanje” pre stavljanja gipsa, vrši se rendgenska kontrola i preuzimaju druge potrebne radnje. Vreme nošenja gipsa najviše zavisi od lokalizacije i težine preloma, a uticaj imaju i uzrast i opšte zdravstveno stanje povređenog.

Po skidanju imobilizacije preduzimaju se one mere čija primena će dovesti da se povređeni deo tela vrati u funkciju.

Stoga je pokret osnova svake rehabilitacije. Svakako da taj pokret treba da bude progresivno doziran. Terapijsku meru pokreta, a i drugih procedura propisuje fizijatar, a u praksi rade terapeuti.

Ono što se u najvećem broju slučajeva po skidanju imobilizacije primenjuje je rashlađivanje (alkoholnim oblogama ili na drugi način).

Imobilizacija kod preloma je neophodna da bi se omogućilo srastanje kostiju. Vreme trajanja imobilizacije treba da bude optimalno, a to znači da bude taman toliko da se stvori kalus, ali ne i da dođe do kontrakture – ukočenja u susednim zglobovima.

U imobilisanom delu je sporija razmena materija i tu se nakuplja fibrin koji može da se organizuje u vlakna, što kao rezultat ima ukočenje zgloba. Ovo je veoma često izraženo u zglobu lakta. Dokazano je da se često dese ukočenja nepovređenog lakta, ako se isti imobiliše tako da je čak potrebno provoditi terapiju i vremenski duže nego što je lakat ”bio u gipsu”.

Fizikalna terapija za povrede

Neki fizički agensi koje koristimo u terapiji kao što su interferentne struje i niskofrekventno magnetno polje ostvaruju cirkulaturno i neurogeno dejstvo, što rezultuje reparacijom tkiva – stvaranje kalusa. Druge, pak, procedure kao što su transkutana elektronervna stimulacija, diadinamične struje, laser, elektroforeza analgetika, prevashodno otklanjaju bol. Međutim, ne treba zaboraviti da je u rehabilitaciji preloma najbitnije vežbanje, radi uspostavljanja pune funkcije povređenog ekstremiteta.

Kineziterapija (vežbe)

Stoga se kineziterapija (vežbe) smatra primarnom u procesu rehabilitacije preloma. Zato treba vežbati i kod kuće. Bitno je dati pravu dozu vežbi kako se ne bi izazvale neželjene reakcije. Ukoliko se pretera sa vežbama, znak da nešto nije u redu je pojava bola i otoka.

U tom slučaju nakratko se prestaje sa vežbama, a savetujemo lokalnu aplikaciju leda – krioterapija. Trajanje masaže ledom je vremenski ograničeno što zavisi najviše od površine koju tretiramo. Posle primene leda uvijamo tretirani deo flanelom ili sličnom tkaninom. Ostvaruje se reaktivna hiperemija koja ima blagotvorno dejstvo.

Zaključak

Da zaključimo, kod svih povreda, od kontuzija do preloma, svakako treba preuzeti mere i postupke da dođe do potpunog vraćanja u funkciju povređenog dela tela. Obim terapijskog programa određuje lekar. U najblažim slučajevima ortoped daje roditeljima uputstva, koje postupke u narednom periodu treba provoditi kod kuće.

Najčešće se, pak, savetuje upućivanje kod fizijatra radi određivanja kompletne terapije. Tu je i pedijatar koji je takođe, sa svojim savetima i daljim usmeravanjem, bitna karika u timskom radu.

Dakle, timski usaglašen rad je, kao i u svakom drugom delovanju, pravi način da se ostvari cilj rehabilitacije, a to je ponovno uspostavljanje pune funkcije povređenog ekstremiteta.